Ed Makdonald „Vranino obeležje“ (Trilogija: Crno krilo, Vranin krik, Gavranov pad)

Ne znam gde se denuo koncept po kojem mizerija traži društvo. Danas ne možeš pronaći pošteno tužnog drugara na internetu. Nekako su svi večito srećni i nasmejani po celi bogovetni dan čineći da se mi obični smrtnici koji živimo u realnom svetu osećamo u najmanju ruku neadekvatno. Na sreću svih kojima se smučilo savršenstvo instagram profila i fejsbukovske lepote življenja, božanstvo književnosti je rešilo da nam malo olakša patnju (ruku na srce smučio mu se i Gospodar prstenova verovatno) te je u svet papira pustilo grimdark (ne, nemamo prevod raspitala sam se).

In the grim darkness of the far future there is only war.

Warhammer 40k

Grimdark je po vikipediji „podžanr spekulativne fikcije sa tonom, stilom ili okruženjem koji su posebno distopijski, amoralni ili nasilni“. Definicija sa kojom se možemo i ne moramo složiti ali poenta jeste da su pojedini autori želeli da već poznatu ideju problematičnih likova koji žive u sivoj zoni morala podignu na viši nivo. Odnosno junake svojih priča srozaju na zlikovce sa minimumom iskupljujućih karakteristika. Nebajkovita vrsta fikcije nam govori kako svet može biti užasna gomila govana i da se mi ponekad ponašamo u skladu sa tim – ali da je i to u redu. U redu je zato što ljudi jačaju prevazilazeći prepreke koje nam svakodnevnica baca u krilo još pre prve kafe. Ne govorimo o proslavi tame u životu (što je rezervisano za vampirsku tinejdž fikciju), već sposobnosti čovečanstva da mrak izdrži ili pobedi možda se i promenivši pri tom.

Svet je surova majka, matrona tame, sebičluka, pohlepe i nesreće. Za većinu je vreme koje provedu sisajući joj na grudima ništavno, samo provlačenje kroz trnje što bode i seče sve dok telo ne posustane, nago i osramoćeno. A ipak u bistrim očima svakog novorođenčeta leži varnica, mogućnost za dobrotu, mogućnost života vrednog življenja. Ta varnica zaslužuje priliku. I mada će većina ispasti bezvredna kao i roditelji koji su ih napravili, iako će ih okrutnost zemlje navesti da odbace nedužnost i pridruže se isukanim bodežima, povremeno neko uspeva da zadrži svoju lepotu i odbije da je pokopa u mraku.

Crno krilo

I tako malo po malo novo štivo je ispuzalo iz senke na liste čitalaca svugde. Dok su se pojedini oduševljavali, drugi coktali jer #čitaosamgrimdarkKadaNIJEbiloPopularno, treći kritikovali a četvrti prosto nisu znali otkud tu, došlo je do zatvaranja kruga. Čini se kao da je svet na sredini između prinčeva na belom konju i ubica bez savesti apsolutno okupirao žanr. Nemam ništa protiv, da odmah bude jasno, ali slično se sličnom ne raduje kada je moj čitalački ukus u pitanju.

Ipak, dobar pisac (obično) ispliva na drugu stranu guste magle koja nastaje prezasićenošću previše istih knjiga o previše istih tema. Debitanstska trilogija Eda Makdonalda može biti dovoljan podstrek za vaskrsnuće grimdarka u današnje vreme (bar za nas koji ne čitamo samo tu vrstu fantastike).

Rat sa Istočnim carstvom se završio ćorsokakom pre osamdeset godina zahvaljujući Nalovom motoru koji napravio čarobnjak toliko moćan da su ga se čak i Duboki kraljevi plašili. Eksplozija motora je stvorila Jad – pustoš punu duhova i pokvarene magije. „Kapetan Galharou se pomirio sa tim da će do kraja života juriti dezertere, izbegavati stvorenja koja vrebaju u Jadu, slušati tužno zavijanje rascepljenog neba i pijančiti dok se ne obeznani“ međutim i najbedniji planovi mogu postati još bedniji.

Trilogija Vranino obeležje je triler u svetu fantazije. Priča o magiji, mačevima i moći ali i o religiji, ljubavi i potrebi za kakvim takvim zaključkom i smislom života. Sa radnjom najpribližnijom tonu noara nudi uvrnuti niz zapleta, kontrazapleta, pogrešno usmerene istine i otvorenih laži.

„Postoji li mogućnost da je čova koga si izbo nekako ispuzao odatle?“, pitala je Nen, praktična kao i uvek. „Ne postoji, izgoreo je.“ Dozvolio sam sebi da zadovoljno klimnem glavom. To je ružna smrt, ali istrošio sam zalihe saosećanja mahom na siročad i štenad, koji se na mojoj lestvici nalaze na mnogo višem mestu od palikuća i seronja.“

Crno krilo

Bez sumnje, najjači adut Obeležja je svet. Svet u kome su prošli ratovi ostavili sumorni podsetnik na cenu upotrebe oružja za masovno uništenje, igranja vatrom i korišćenja „poslednjeg sredstva“. Na momente poput klasične epske fantastike sa složenim magijskim sistemom; ponekad postapokaliptični vestern – postavka deluje gotovo kao bućkuriš elemenata preuzetih iz ogromnog broja žanrova. To je svet lake industrije sa veštačkim osvetljenjem i mračnim mašinama koji kombinuje moderno oružje sa mačevima i čarobnjaštvom. Jad, ukleta i otrovna pustoš, karakter sam po sebi, sa svojim pejzažom koji se stalno menja, smrtonosnim terenom i raspuklim nebom, se neće naći na predlogu turističkih agencija ali je fascinantno mesto za upoznati kroz knjigu.

Kad shvatite da je planina na koju ste se peli samo gomila govana, onda pad ne deluje tako teško. 

Crno krilo

Problemi sa tempom su uobičajena prepreka za nove autore. Makdonald nije izuzetak i često se spotiče u ovoj oblasti pokušavajući da upakuje previše informacija u određene delove narativa, ostavljajući pun kufer stranica gustog unutrašnjeg monologa (čitaj nezanimljivom samorefleksijom) koji ometaju zamah priče. Sa tim u skladu i Vranin krik pati od sindroma srednje knjige po kojem se ključne tačke zapleta i pripreme za epilog postavljaju previše sporo. Najveće razočaranje pak donosi treća knjiga. Gavranov pad je konfuzna razvodnjena melodrama u kojoj se dešava gotovo ništa. Ono što je razdvajalo Vranino obeležje od ostalih dela u podžanru je njena romantična priroda. U trećem delu autorova predstava ljubavi je do zla boga dosadna.

Ne smeš prestati da nosiš kamenje samo zato što se vuk plaši tvoje praćke. 

Crno krilo

Fantastika je dugo i teško mužena krava prepuna stereotipa i razvodnjenih tema. Ova trilogija nije izuzetak po pitanju mnoštva koje zvuči poznato – grub antiheroj, čudna stvorenja, komplikovana magija i životni uslovi ravni kanalizaciji. Ali funkcioniše jer je okruženje ubedljivo sa zaokruženim, nijansiranim likovima, zaista užasnim monstrumima i nezaboravnim pejzažima. Možda najvažnije, tu je i nikad zastarela pouka da čak i kada događaji mogu biti strašni nadu ne treba izgubiti. Pored svih mana Makdonaldov glas je dobrodošlo osveženje među fantastičarima.

Priče grimdarka i njegove preteče, uprkos tami, neobično su pune nade. Život je definitivno borba i ponekad ne uspemo, ponekad uradimo pogrešnu stvar, ponekad smo povređeni. Loše stvar se dešavaju dobrim ljudima bez ikakvog razloga, a za bitno valja mrdnuti guzicu. Čitanje o likovima koji doživljavaju sve isto što i mi uz goleme sumnje u sebe je ponekad terapeutsko iskustvo. Ćitanje protagonista koji su po svim merilima zlo i naopako je poučno i zabavno.

Život nije trka prema samtrnoj postelji u nadi da ćeš mirno otići u snu, nesvestan šta ti se dešava.

Gavranov pad

Ovakva fikcija takođe potencira ideju da dobre stvari ne dolaze do vas samo zato što imate pravo na njih svojim postojanjem. Ljudi očekuju da život bude poput priče a pošto je svako glavni lik svog života, logično je da mu ide kao po loju. Mi smo posebni. Mi smo izabrani. Lako je postati depresivan, razočaran i utučen nakon otkrića da prosto egzistiranje nije garancija za uspeh.

Kada bi više ljudi čitalo mračniju prozu onda bi možda znali da je u redu ne biti heroj i da ne postoji koncept univerzalne pravde ali i naučili da čak i u takvom svetu postoji herojski postupak i pravičnost koji može doći i od onih koje percipiramo kao zle. Pokazuje da kada nas svet zezne, to nije zato što smo loša osoba. Za razliku od moćnih visoko moralnih i večito „ispravnih“ likova, mi ne biramo uvek pravu stvar, ne ispunjavamo svoju dužnost i ne mašemo pobedničkim zastavama na svakoj uzbrdici (okej ja mašem ali to je zato što sam prase). Olakšanje je videti da karakteri mogu zabrljati na spektakularan način. I još sa njima možete biti tužni pri tom jer prolaze kroz iste emotivne nedaće kao i vi, gubitak, bol, tugu, odbačenost a da pored svega toga opstaju.

Ta sve prisutna nada u mračnoj fikciji je sve blistavija svetlost baš zato jer je okružena tamom. Ukoliko vam se ne čeka Martin ili imate osećaj da ste ga već pročitali jer je bukvalno svugde ili vam deset tomova Eriksona i cigle Aberkrombija deluju previše, Vranino obeležje je korektan uvod u mračniju fantastiku. Slobodno probajte.

(koncept: grimdarkmagazine.com)

Vranino obeležje u Laguni. Korektan prevod Eli Gilić