Zoran Petrović „Kletva usnule varoši“

– Ili da li nam je zaista potrebna još jedna vampirska priča?

Ne ovo nije spojler, na samim koricama knjige stoji: „…jedan od najistaknutijih evropskih pisaca VAMPIRSKE fantastike“ (nisam znala da bilo šta vampirsko nije fantastika al ajd). Kada to iskombinujemo sa naslovom i sinopsisom jasno nam je da je jednu varoš 1864. godine napatila krvopijska pošast. Mala deca nestaju, odrasli ljudi umiru, čudne bele prikaze lutaju poljima, sva ogledala su pokrivena i meni se prosto nameće asocijacija: Stokerov „Drakula“ ili Kingovo „Salemovo“ ali na srpski način?

Obično ne čitam domaću fantastiku iz dva razloga. Prvi jer u velikom broju slučajeva autori koriste motive slovenske mitologije, folklora i istorije samo „malo drukčije“ što smatram repetativnim i dosadnim. Drugi, jer mi se mahom ne dopada ponašanje većine autora. Neprihvatanje kritike, izveštačeni hvalospevi porodice i prijatelja, nedostatak ili potpuno odsustvo lekture i urednika, nezainteresovanost za promociju, samo su neke od stvari koje primećujem da „krase“ srpske autore fantastike. Roman Zorana Petrovića me nije privukao zbog prve stavke ali svakako nema gore navedene boljke „prosečnog srpskog autora“ te sam rešila da „Kletvu usnule varoši“ pročitam. Trudiću se da ne generalizujem oko toga ima li ili ne autor „ić“ na kraju prezimena već da akcenat stavim na samu priču.

Obronci homoljskih planina, čuvari nedosanjanih snova, u čijim senkama neostvarivo ne postoji, kao da vise sa nebeskog svoda i poput nemih svedoka, klimaju glavama pozdravljajući zlu kob što se nad srpskom zemljom nadvila; sve kao da čekaju da se pred istinu istera priča o onome što se nikada nije smelo dogoditi; priča koja je odavno morala biti ispričana.

Sa svojim vrlo uspešnim podražavanjem stila devetnaestog veka i dugačkim rečenicama sa mnoštvom poređenja između zapeta, očekivala sam da mi se knjiga neće dopasti jer ipak naginjem ka modernom „manje je više“ stilu pripovedanja. I koliko god autor bio pismen (iako bi trebalo da se podrazumeva, ovo je česta stavka kritike domaćih pisaca fantastike, mada ni neka imena iz sveta ne zaostaju za tim — „Sumrak saga“, khm khm) i stilski potkovan, mene je najviše iznenadilo koliko mi se sama radnja nije svidela. A ja sam veliki ljubitelj svega vezanog za krvopije.

Priča usnule varoši je pravolinijska, ravna i predvidljiva. Kao da je autor povukao pravu na papiru, tačkama je podelio na duži, obeležio ih naslovima poglavlja i nakon okvirnih dve stotine stranica avanturu srpskog Van Helsinga završio. (Ne)srećom pripadam generaciji koja zna šta znači „zort“, „sproću“, „šindra“ i „jarebika“ pa nisam morala čitanje da prekidam guglajući ali ni autentični dijalozi „u srba“ nisu mogli da me otmu od utiska da čitam osiromašeni dnevnik Džonatana Harkera sa pokušajem imitacije tragedije Gabrijela de Leonea iz „Carstva vampira“.

Sve gorepomenuto dovodi do toga da osim kratkotrajnog stavljanja života na pauzu knjiga mi nije ponudila ništa. Nema poruku, neku interesantnu misao, atmosferu, misteriju, snažnu emociju, razvijene likove sa sopstvenim glasom. Zahvaljujući tome nije usnula samo varoš već i ova čitateljka.

Volela bih da je autor više pažnje posvetio razvijanju likova, ubedljivijoj napetosti, obrtima i upečatljivijoj tragediji protagonista. Možda je pretenciozno porediti Stokera, jednog od najvećih klasika fantastike i Stivena, kralja horora koji imaju više prodatih primeraka svojih knjiga no što Srbija ima stanovnika, sa Zoranom Petrovićem ali ja posmatram sve što pročitam sa istim standardima. Uostalom i treba da težimo ka boljem.

Antipreporuka.

Samizdat autora.