Li Čajld „Džek Ričer“

Možda je tako bilo oduvek, a možda je i skorijeg datuma, ali generalni stav na planeti je da se na mejnstrim i popularnu kulturu prevrće očima. Valjda je ljudima previše bitno da budu posebni i jedinstveni te negativno gledaju na sve što je zanimljivo masi. Najviše izraženo u muzici u kojoj se zahteva pripadnost određenoj žanrovskoj grupi, zatim u knjigama gde se na sve osim na klasike gleda tmurno ako prevazilazi milion prodatih primeraka; dok za filmove postoji generalni koncenzus da su previše woke, levičarski i da ih „ne snimaju kao nekad“. Po meni, prepuštanjem impulsu „hit jednako treš“ mnoštvo sebe lišava potencijalnog zadovoljstva. Na sve to kontradiktornost homosapiensa je očigledna – da bi nešto bilo popularno znači da ga konzumira mnogo ljudi, dakle u njemu nalaze neku vrednost. S tim u vidu možemo jednostavno zaključiti kako je na hrabrosti manjine da ljubav prema mejnstrimu iskaže najglasnije moguće. Evo baš kao i ja sada: apsolutno i bespogovorno obožavam knjige o Džeku Ričeru!

Li Čajld rođen kao Džejms Grant, odrastajući u Birmingemu pročitao je Čekajući Godoa najmanje trideset i devet puta. Ovisnik od kafe i cigareta uz formulu: dvadeset šoljica – pakovanje dnevno, a onda, kako se broj otkucanih reči i tempo novog romana povećavaju, uvodi i šećer: Snikers čokoladice. Čajld je bio televizijski producent, ali sa gubitkom posla sredinom devedesetih odlučuje da postane pisac jer su romani kako sam kaže, „najčistiji oblik zabave“. Smatrajući da je spisateljska blokada samo fensi izgovor za neodlazak na posao, svake godine, na godišnjicu otkaza, 1. septembra, počinje pisanje nove avanture Džeka Ričera. Nova godina, novi roman (šta na to imaš da kažeš Martine Džordže?!).

Džek Ričer je bivši vojni policajac, sada skitnica koja luta Amerikom samo sa četkicom za zube i odećom koju ima na sebi. Od autobuske stanice do autobuske stanice, restorana do restorana, motela do motela. Ništa ga ne zaustavlja osim zapleta jer nepravdu koja ga dotakne nije sposoban da ignoriše. Pije litre kafe i njegove moći deduktivnog zaključivanja u rangu su Šerlokovih (što i nije vezano za kafu ali hej, kafa je bitna). On je klasični tip osvetnika koji rešava probleme i pobeđuje zla sa kojima se pravosudni sistem, osakaćen svojim institucijama, pravilima i dužnim postupkom ne može suočiti. Ričer spava sa privlačnim ženama i bije loše momke. Ubice, dilere, nasilnike, psihopate, revolveraše… Beskonačan niz onih koji to zaslužuju. Kao Betmen samo bez para, smešnog odela i fensi spravica.

Nikad nije imao mobilni telefon, ali znao je kako se koristi. Ljudi bi osetili da im vibrira u džepu ili bi čuli da zvoni pa bi preturali po torbi dok ga ne izvade, i nakon što bi pogledali ekran da vide ko ih zove, odlučili bi da li će se javiti. To je, sveukupno, mnogo sporiji proces  od podizanja slušalice običnog telefona.

Jedan od književnih saveta neiskusnim piscima glasi: „Nikad ne piši lezbejsku trojku“ (za erotski roman ali nastavite da čitate). Kada se uzme u obzir tehnička složenost takve scene bez da čitaocu bude dosadno ili zbunjujuće, saopštavanje radnje je praktično nemoguće. Može se generalizovati tako da glasi: „ne pišete scene u kojima više likova istovremeno komuniciraju neverbalno“. Ali takva pravila su za početnike.

Kako Džek Ričer može da prebije sedam članova bajkerske bande odjednom ispred bara, a da istovremeno sa njima ne priča ničim do pesnicama? Zapravo prosto. Čajld nas uvodi u misani proces svog junaka dok Ričer iscrtava svoju strategiju suočavanja sa protivnikom. Mi uvek znamo raspored ko je gde i koji lik šutira čije bubrege ili ko kome nožem čačka nos. Nakon detaljne prezentacije predstojeće makljaže u Ričerovoj glavi čitaocu je sve jasno. Znate da će pobediti: napetost dolazi od toga da vidite kako.

Ali zašto ljudi vole Ričera? Mislim, pored toga što je visok, snažan, pametan, zabavan i sluša dobru muziku? On je heroj. Ričer se brine o autsajderu u priči – bespomoćnom i ugnjetavanom. U svetu koji izmiče kontroli, gde vladaju kriminalci i korumpirani političari, Čajldovi romani pružaju iluzorno, ali neophodno uverenje da će sve biti u redu.

Kad smo već kod pravila, ima mnogo navodnih o tome kako pisati dobru prozu i kako strukturirati priče – izbegavati klišee, pokazati a ne pričati, izostavljati nepotrebne reči – a Čajld ih sve sjajno ignoriše. Jedna je stvar voleti krimi romane i trilere, diviti se Čendleru i Higinsu svim „pravim“ piscima, ali niko, pretpostavljam, ne ceni Čajlda zbog kvaliteta njegove proze. Teško da se u celoj masi njegovih dela može naći i jedna rečenica vredna samostalnog divljenja. Ali sastavite ih zajedno, jednu po jednu i stranicu po stranicu, i bićete zadivljeni pažnjom koja vas drži i ne pušta. Njegov stil nije ni intelektualno zagušljiv ni pompezan. Piše kao što većina ljudi misli ili priča, koristeći fragmente rečenica i odgovore od jedne reči. Žanrovska fikcija u svom najosnovnijem, sirovom obliku. Minimalizam u svoj svojoj slavi.

Lako bi bilo reći da je Ričer tipično muška literatura, ali Čajld ističe da su dve trećine njegovih čitalaca žene. Dakle, možda Ričer funkcioniše kao crossover fantazija, moderna manifestacija drevnog arhetipa, vitez lutalica, romantizovani poslednji ronin ili tajanstveni stranac iz vesterna koji ujaše u grad, rešava problem, a zatim nestaje u zalasku sunca.

Romani o Džeku Ričeru Lija Čajlda su ludo popularni. Prodati u više od sto miliona primeraka sa statistikom po kojoj se proda jedan svakih pet sekundi u svetu. Ako počnete, velike su šanse da ćete ih čitati još. Zato dajte šansu mejnstrimu. Možda se prijatno iznenadite.

Ričer u Čarobnoj knjizi.

Klanica 4/5 (Ričer #1)
Bez greške 3/5 (Ričer #6)
Maler i nevolje 5/5 (Ričer #11)
Vredno umiranja 5/5 (Ričer #15)
Mračno prošlo vreme 4/5 (Ričer #23)
Jednom u sto godina 3/5 (Ričer #24)

Bez zamerki na prevod.

#Aningodišnjiizazov 2023 u Delfi kutku. Nivo I, Kategorija 2 „Triler“.